Kako se budio grad te večeri teški bolesni grad podizao se da ustane
nameštao svoje velike iskrivljene štake (mostovi su svom svojom
sumanutom težinom ulegli u žuti pesak reke) postavio ih da ustane
da nalegne na njih svojim ogromnim betonskim miškama

i već prvi blesak oborio ga je nazad na obalu srušio ga je

kao travku

ako se ovo veče već negde desilo onda je ovo neko izmislio

zmaj koji jezdi na velikom crvenom oblaku sići će dole na zemlju

ogromna kokoška će leći na granje drveća i kuće i pritisnuće
parkove i ulice svojim velikim bremenitim trbuhom

neće đavo sa tri crvena roga izaći iz nje neće izaći njihova
sakrivena vojska neće izaći crni crvi iz nje neće izaći ništa

nebo je obrnuto i crno i visi kao levak

dvoje koji su još ostali na reci ustaju i skidaju pesak sa obraza i vade
dugačke zelene travke jedno drugom iz kose i kreću polako ka gradu

prekasno

ljudi teku u kolonama kao guske kao crna kolona mrava
kao male patke za gađanje

jedna jetra visi sa grane

jedan mozak curi niz ulicu

jedne noge su otrčale i jedan trup je ostao

i to kao da se nije dogodilo
veče je toplo i prijatno i ljudi teku niz ulice mekani kao testo

veliki crveni zmaj jezdi na crvenom srcu oblaka

velika kokoška leže na crveno sunce i ono tone dole

ako se ovo već nekome negde desilo onda je u redu

ljudi u vozu razneti na komade ljudi na prozorima svojih solitera
pogođeni ljudi koji se slivaju niz staklo kao kapljice

sve guske su poletele u nebo odjednom iz dvorišta ostao je samo
jedan crni dečak koji sedi na cigli u pesku i igra se sa tri
izmišljena aviona što obleću malo jezero sa ljudima

nebo se cereka kao debela crna kokoška što ne može da poleti

dunav je izbacio tonu ranjene ribe na obalu ispod tvrđave

ljudi spavaju u podrumima tihi kao stado

ceo grad miriše na riblje meso na otvorene riblje organe na
duboka nepregledna ogledala mrtvih ribljih očiju krljušt što se
presijava po zgradama i ulicama

gde si se ti izgubio sada gde si krenuo?

grad miriše na težak znoj mrtvaka u proleće

krenuo sam na igralište

idi kući padaju bombe po ulici

to nisu prave bombe to su senke što se odlepljuju sa
ljudi i odleću gore ka nebu

svi prozori su prekriveni crnim čaršavima da se ne vide i
sobe su prepune senki

to nisu prave bombe to cvile ulični kerovi koji odleću uvis
sa pola glave sa pola trupa sa prosutim crvenim stomacima

zmajevi liče na avione usta liče na sunce grad liči na košnicu

to nisu avioni gore to samo pčele zuje oko tvojih ušiju
to nisu igle u kragni ovo što me bode to se moje grlo otima iz stiska kao golub

ne budi smešan

ne brini
odletećeš u nebo

sve guske su već odletele i pruge i zgrade i škole i mostovi

to nisu prave bombe to je potpuno prazno igralište koje je stislo
svu sumanutu tišinu celog sveta u svoje puste betonske zidove

stavićemo ruke umesto mostova poređaćemo svi jedne na druge ruke
ruke na ruke na ruke na ruke na ruke napravićemo most od ruku
most od mrtvih žutih ruku bez senki ruku bez lica bez straha na licima

ne postoje leteći kerovi to su samo organi živih ljudi koji odleću

nema zmajeva na nebu to su samo oblaci čudnih oblika

nema kokoške koja je sela na grad svojim debelim bedrima
da porađa crve to crni ljudi leže izvrnuti na trotoarima

kako smo daleko od zemlje sada daleko daleko od zemlje

na granama vise obrazi strgnuti sa lica
i nebo kreće da se smeje ponovo crno ogromno i nepregledno